Beerkan: Moje prvo pivo

Kaže se da prva ljubav zaborava nema. Ne znam za vas, ali ja se i pored svih vekova koji su od tada prošli, još uvek dobro sećam i svoje prve simpatije i prvog poljupca, prvog samostalnog letovanja, kao i svoje prve pljuge. Ništa manje me sećanje ne služi ni kada je reč o prvom pivu, ako naravno, izuzmemo raširenu balkansku praksu da deci prepustite penu sa vrha i dozvolite im umakanje prstića, čega se, da budem iskren i ne sećam, ali i ne sumnjam da se bar jednom dogodilo.

Period osnovne škole. Osam je sati uveče. Igra se važna košarkaška tekma zbog koje je ceo grad opusteo. Pred ogromnim drvenim ragastovom noćnog kluba, četiri derleta (među njima i moja malenkost) stoje i većaju da li da uđu. Te meni se ne ulazi (svima se ulazilo!), te ima i boljih mesta (u to vreme, na tom mestu i u tom trenutku, za četiri poletarca nije bilo ništa bolje, veće, zaumnije od dotičnog kluba), te ovo te ono, tek, u jednom slavnom, za nas četvoricu istorijskom trenutku, konačno se složismo da uđemo. Neka bude šta biti mora, pa i ako se ne vratimo, ako nas pojede mrak, izbode, istranžira i pojede neka bolesna baba-sera, ne mari – barem smo kročili u to sveto mesto odraslih. (Istini za volju, bio je ovo srednjoškolski klub, ali ko te pita, klub je klub.)

Evo i sad se jasno sećam kako smo silazili niz strme kružne stepenice, kofol naprženi, smeli i nakurčeni, a u stvari bledi ko isprane krpe pred sve gušćim mrakom i onim nepoznatim što nas u tom mraku čeka. Evo, sve smo bliže i bliže (kunem vam se, ni Had nema dubljih stepenica), čujemo ziku, uzavrele ženske glasove koji nas poimence navode, raja skandira, đuska, di-džej nas kulminantno najavljuje, tu smo, još samo jedan prokleti niz stepenika i – generacijo, evo nas!

Cvrc! Prazno. Da l’ je moguće da je prazno?! Tolika priprema – nizašta. Ogroman pust i mračan prostor sa separeima, „mrtvi“ konobar za šankom koji nas gleda kao četiri testosteronske dileje (što, zapravo, i jesmo bili), ni di-džeja, ni koka, ni nekog malog, zakržljalog, iritantnog s kim bi se barem mogli zakačiti po principu „šta me gledaš“, ni otkačene baba sere od koje bi nam navrla krv u glavu (ne znam zašto smo tada mislili da sva mesta na svetu moraju imati svoje baba sere), ama, kažem vam, ni-šta! Gola muzika, šarene lampice i strob svetla koji vam više smetaju nego što prave atmosferu, neonski crteži po zidovima (dobro, to nas je stvarno raspametilo) i – četiri devojčice u ćošku. Opa! Tu smo! Mangupski se izgurkasmo laktovima sevajući očima u njihovom pravcu. U neverici se prebrojasmo još jednom – četvorica, pa u njihovom pravcu – četiri. Da li je moguće da su nas nebesa ipak pogledala! Prvi put u diskoteci (tako se tad govorilo za klub), bez konkurencije oko nas, prići ćemo curama, upoznati se i, zašto ne reći kada smo to već svi u sebi pomislili – skinuuuti mraaaak! (Da, mi, maloletni žutokljunci, bili smo stoprocentno sigurni da je to-to, da nema daljeg odlaganja, večeras ili nikad, gordi i samouvereni, iako smo ljubav i rogobatne seksualne aluzije do tada iskušali samo sprejevima po prljavim zidovima.)

Ćao, momci, izvolite – preseče nas smoreni konobar. (Momci, nego šta nego momci!) Pogledasmo se i poručismo tri „kokiške“ i jedan sprajt i, shvatismo grešku, ali kasno. Braaaatee, ko je još skidao mrak uz kokišku i sprajt!!! Od sramote spustismo poglede i ostasmo tako posramljeni neko vreme. Dobro, šta je tu je, na greškama se uči. A sad, navala!

Brzo smo skovali plan i izabrali dvojicu misionara (da, jedan od dvojice sam bio ja). Plan je bio jednostavan i krajnje podmukao: Pozvati ih s nama da odemo na neko bolje mesto, jer, ovde je taaako smor kada nema ljudi. Genijalno, zar ne? Prišli, upoznali se, pozvali ih i – bingo! U tom mraku, među haotičnim bleskovima lampica, ostavili smo utisak starih vukova koji su u životu sve probali i sad, jadni, ne znaju više ni šta će ni gde će ni kako će, ali znaju s kim će – pa sa njima, naravno. (Mrak i tadašnja moda širokih pantalona pomogli su mi da sakrijem nenormalno klecanje kolena.) Uspelo je! Pošle su sa nama. Zbogom „mrtvi“ konobaru, zbogom zastrašujući diluvijalni prostore, zbogom baba sero gde god da si, ja idem da j…..

Nemajući, zapravo, kud, predložismo im da odemo do jedne klupe na jednom trgiću, posle će se već sve samo od sebe rešiti, mislili smo. One se zbunjeno, i pomalo razočarano, pogledaše, ali su na kraju ipak pristale. Došli smo do jednog uličnog kioska i, poučeni sramnim iskustvom koje nas umalo nije koštalo našeg prvog seksa, uzesmo gomilu grickalica i – pivo. Pivo, bog te jebo, moje, tj. naše prvo pivo! Hoću li ga moći popiti celog? Šta će se desiti posle? Da ne postanem alkoholičar kao onaj ludi Mirza? Da se ne skinem go, kao onaj lik u jednom filmu, i krenem mahnito da ujedam ljude? Da ne završim u krevetu sa baba serom kao Nikola iz „Mi nismo anđeli“? Priča sa devojkama, ionako mršava, potpuno je zamrla kada se začulo „csssss!“. Hm, nije loše, malko štipa za grlo ko i kokiška, ali je neuporedivo više kul. Pogledasmo devojke s pivama u ruci i nekako nam se ukazaše obične, među grickalicama i sokićima, nedorasle našoj muževnosti, našoj stoletnoj mudrosti, našem reskom zadahu. A i one su, u međuvremenu, potpuno izgubile zanimanje za nas. Prevrnuše okicama nekoliko puta i rekoše kako hitno moraju da krenu – ćao! Hajde, vidimo se – nismo se uopšte uzbudili. Ima vremena. Život je pred nama. Za sve žene koje nas čekaju u budućnosti, za uspomene koje tek treba da dođu, za slatke snove i velika nadanja, odlučismo se za po još jedno pivo. A sutra nek bude šta biti mora. Živeli!

Naravoučenije: Kada vas partner ostavi ili vam je teško, uvek se možete vratiti svom prvom pivu, jer svako pivo je uvek prvo pivo.